Umreću u Parizu, onoga dana kad kiša bude padala
neprestano,
dana koji mi je već u sećanju.
Umreću u Parizu - i trudim se da to ne uzimam
previše ozbiljno -
u četvrtak, verovatno jesenji.
Biće dan kao ovaj, četvrtak: četvrtak u kojem, dok pišem,
i ispravljam ovu pesmu, sama kost
podlaktice tišti.
Nikada još ovaj životni put nije izgledao toliko pust.
Sezar Valjeho je mrtav: svi su ga na svakom koraku ćuškali,
tako će kazati, mada nikom nažao nije činio;
padali su po njemu iz sve snage štapovi
a takođe i dugački konopci: o tome bi svedočanstvo dali
i četvrtak, bol u kosti što ne bi uminuo,
samoća, uporna kiša, već spomenuti putevi.
Iz knjige, Poljubci i priče, KOV, Vršac, 2005.
Preveli Dušica Marinkov-Jovanović i Predrag Šaponja